Je­dan je od ri­jet­kih umjet­ni­ka ko­ji je fi­nan­sij­ski obez­bi­je­đen, ali je u sva­kom tre­nut­ku spre­man da gla­sno pro­te­stu­je ka­da vje­ru­je da po­li­ti­ka ki­nji kul­tu­ru. U to nas je pi­ja­ni­sta Ra­ti­mir Mar­ti­no­vić uvje­rio kao osni­vač Ko­to­rAr­ta, ka­da je jed­nom pri­li­kom pre­sje­dio u hod­ni­ku pred kan­ce­la­ri­jom pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Ko­tor is­traj­no če­ka­ju­ći da nad­le­žni is­pu­ne što su obe­ća­li. I sa­mo ta­ko je mo­gao Ko­tor Art da od ide­je pre­ra­ste u ve­li­ki fe­sti­val. Po­vo­dom 1. ma­ja, a uz či­nje­ni­cu da je kon­cer­tom za­tvo­rio ovo­go­di­šnji „A tem­po” u CNP-u, raz­go­va­ra­mo sa uva­že­nim pi­ja­ni­stom o Pra­zni­ku ra­da, pra­vi­ma rad­ni­ka i umjet­ni­ka, o umjet­no­sti...
– Te­ška je po­zi­ci­ja kul­tur­nog rad­ni­ka u Cr­noj Go­ri, ali i u re­gi­o­nu. Mi­slim da se mo­ra­mo iz­bo­ri­ti za ve­ća pra­va jer nam sle­du­ju. Član sam ne­kih udru­že­nja mu­zi­ča­ra, ali sam i re­dov­ni pro­fe­sor, pa sam fi­nan­sij­ski obez­bi­je­đen. Ali, ve­o­ma do­bro znam kroz šta pro­la­ze glum­ci, mu­zi­ča­ri, sli­ka­ri. To je „hleb sa se­dam ko­ra”. Po­je­di­nač­ni is­tu­pi ni­kad ne mo­gu uro­di­ti plo­dom. Sa­mo hor­ski, uje­di­nje­ni u za­htje­vi­ma mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti stva­ri na bo­lje – ka­že Mar­ti­no­vić u in­ter­vjuu za „Dan”.
● Op­šti uti­sak je da je po­sled­njih go­di­nu da­na kri­za op­hr­va­la kul­tu­ru, pa je cr­nje ne­go ikad?
– Mi­slim da ni­je sa­mo na po­li­ti­ča­ri­ma pro­blem. Dio od­go­vor­no­sti le­ži i na umjet­ni­ci­ma. Mo­ra­mo si­li­ti od­go­vor­ne da da­ju vi­še za umjet­nost, jer na na­šim pro­sto­ri­ma ima­te lju­de ko­ji ni­su svje­sni va­žno­sti kul­tu­re. Mi još ne ra­zu­mi­je­mo da kul­tu­ra stva­ra imidž dr­ža­ve i na­ro­da. U nor­mal­nim ze­mlja­ma re­sor kul­tu­re je pod­jed­na­ko va­žan kao i re­sor unu­tra­šnjih po­slo­va. Ali tre­ba ra­di­ti na to­me da po­li­ti­ča­ri shva­te zna­čaj umjet­no­sti. Stva­ri se br­zo mi­je­nja­ju, vri­je­me do­no­si pro­mje­ne, da­nas ni­je isto što i pri­je de­set go­di­na. Mi­je­nja­ju se pra­vi­la, a mi­slim da mi umjet­ni­ci ne pra­ti­mo pro­mje­ne, na­ro­či­to mu­zi­ča­ri. Pri­lič­no smo ana­hro­ni, auti­stič­ni, iz­op­šte­ni kao ri­bi­ce u akva­ri­ju­mu. Ima­mo sta­kle­ni zid ko­ji nas di­je­li od stvar­no­sti, a vo­de je sve ma­nje, pr­lja­vi­ja je sve vi­še, hra­ne nas, ali pra­vi ži­vot se de­ša­va mi­mo zi­do­va. Na­ši kon­cer­ti... pri to­me ni­je to pro­blem kod nas ne­go u ci­je­lom svi­je­tu, sve je to u zna­čaj­nom opa­da­nju. Stal­no se pra­vi­la mi­je­nja­ju, a mi kla­sič­ni mu­zi­ča­ri se to­me ne pri­la­go­đa­va­mo. Mi­sao da ima vi­še pa­ra ne­go ide­ja, ka­ko je Ivan Ta­so­vac, moj ko­le­ga pi­ja­ni­sta, ne­dav­no re­kao, mi­slim da je tač­na. Mo­ra­mo smi­sli­ti no­vi­je pri­stu­pe, uči­ni­ti kla­sič­nu mu­zi­ku ma­nje ste­ril­nom. Ro­bu­je­mo kon­ven­ci­ja­ma. Od to­ga da smo ob­u­če­ni u cr­na od­je­la, do ne­tap­ša­nja iz­me­đu sta­vo­va... U pro­šlo­sti, sce­na je bi­la mno­go opu­šte­ni­ja. Pro­duk­ti sa­vre­me­nog pri­stu­pa umjet­nič­koj mu­zi­ci pri­bli­ži­li su nas, ka­ko bih re­kao, mu­zej­skoj dje­lat­no­sti. Kroz fe­sti­val i svoj kon­cert­ni an­ga­žman na­sto­jim da si­tu­a­ci­ju pro­mje­nim. Na­dam se da će­mo pro­na­ći put.
● Ide lje­to i no­vo iz­da­nje Ko­to­rAr­ta i ne­iz­o­stav­ni Don Bran­ko­vi da­ni mu­zi­ke. Da li zna­te ko­ga će­mo ima­ti pri­li­ku da ugo­sti­mo na ko­tor­skim sce­na­ma?
- Sve je sprem­no, je­di­no pa­re ni­su sprem­ne. Ve­li­ki broj umjet­ni­ka ko­ji na­stu­pa­ju na Ko­to­rAr­tu su na če­stim tur­ne­ja­ma, pa zbog ka­rak­te­ri­sti­ka na­še stru­ke mi go­sto­va­nja mo­ra­mo mno­go ra­ni­je do­go­va­ra­ti. Na Ko­to­rAr­tu go­stu­ju me­đu­na­rod­ni so­li­sti, ko­ji se pot­pi­som na ugo­vo­ru oba­ve­zni da is­pu­ne pre­u­ze­te oba­ve­ze. To su pra­vi­la me­đu­na­rod­nog tr­ži­šta. Pro­gram zna­mo već u fe­bru­a­ru, do­du­še ne ob­ja­vlju­je­mo ga, jer če­ka­mo ko­nač­ne od­go­vo­re iz Mi­ni­star­stva kul­tu­re. Zbog sve­ga to­ga sva­ke go­di­ne ima­mo „A”, u slu­ča­ju da ne­ma „tek­ton­skih po­re­me­ća­ja”, i „B” pro­gram, sa ot­ka­zi­va­nji­ma. Po­sto­ji i „C” pro­gram, ko­ji smo sa­mo jed­nom ak­ti­vi­ra­li. Na­dam se i po­sled­nji put, ka­da su nam za­ki­nu­te pa­re. Eto, tre­nut­no ži­vi­mo u iš­če­ki­va­nju ko­nač­nog od­go­vo­ra, ali mi­slim da ta­kva prak­sa tre­ba da pre­sta­ne, ako se ka­ni­mo ozbilj­ni­je ba­vi­ti fe­sti­va­li­ma. Ni­je do­volj­no da dva mje­se­ca pri­je po­čet­ka fe­sti­va­la do­bi­je­mo no­vac.
● Ko­je zvi­je­zde će­mo ima­ti pri­li­ku ovog lje­ta da ču­je­mo i vi­di­mo u Ko­to­ru?
– Ve­o­ma je la­ko do­ve­sti zvi­je­zdu, jer či­ni mi se što je zvi­je­zda ve­ća, mrak oko nje je još gu­šći... Dra­go mi je što će­mo ovog lje­ta ču­ti fan­ta­stič­nog Ne­ma­nju Ra­du­lo­vi­ća – „Pa­ga­ni­ni­ja 21. vi­je­ka”, pa Je­le­nu Bo­škir­jo­vu, ko­ja je ci­log ži­vo­ta u mu­zi­ci kao kćer­ka Dmi­tri­ja Ba­škir­jo­va, kao su­pru­ga Da­ni­je­la Ba­rem­boj­ma i maj­ka jed­ne do­bre mu­zi­čar­ke. Do­la­zi nam i Du­bro­vač­ki sim­fo­nij­ski or­ke­star sa di­ri­gen­tom i in­ten­dan­tom Du­bro­vač­kih ljet­njih iga­ra, što je po me­ni va­žno jer smo po­če­li da pre­la­zi­mo mo­sto­ve, mo­žda naj­bo­lji evrop­ski ka­mer­ni an­sambl „Hen­šou” kvar­tet. To je­su zvi­je­zde, ali su za me­ne pod­jed­na­ko zvi­je­zde i tri mla­da pi­jan­sta ko­ji su oso­be sa ošte­će­nim vi­dom. Po­tvr­đe­na su mi ime­na iz Sr­bi­je i Hr­vat­ske, a mi­slim da će­mo ima­ti i tre­ćeg, iz Cr­ne Go­re. Že­lim da skre­ne­mo pa­žnju na njih, jer oni su sjaj­ni, pro­šli su gol­go­tu da bi se ba­vi­li mu­zi­kom, a vje­ru­jem da ne­ma­ju ade­kvat­ne uslo­ve. Eto, oni su za me­ne istin­ske zvi­je­zde.
S.ĆET­KO­VIĆ


Do­volj­no da se „ne iz­li­žem”

● Ka­ko ste se osje­ća­li kad ste do­bi­li po­ziv da za­tvo­ri­te „A tem­po”, ko­ji je, ka­ko ga zo­vu, naj­ve­ći kon­ti­nen­tal­ni mu­zič­ki fe­sti­val u Cr­noj Go­ri?
- Čast mi je da svi­ram u Pod­go­ri­ci. Ni­je pre­če­sto, ali je do­volj­no da se „ne iz­li­žem” ni pred so­bom, ni pred dru­gi­ma. Uvi­jek mi je dra­go da svi­ram na „A tem­pu”.